x

Ovaj nježni leptir ne mora neprestano letjeti ali ga to veseli.


Ivica Smolec

Natalija Cajić

U OVOJ MOJOJ OAZI:

 

Tko sam? Što sam? Ja sam...


Poezija, proza, nazori

Volim ju, mislim

Moja osobna jesen

2014. u državi Hrvatskoj

Sjevernjak jutarnji

Vjenčanje

Ne budi mi drug

Zadnje pismo kumu,
             bivšem prijatelju


Volio sam život


Svjetlije stranice

Velika Gorica

Natalija Cajić

Vicevi

 



DRUGE MOJE OAZE:

 

Tu pijem kavu u papučama

Crna ptica

Ivica i prijatelji

Knjižica "Pjesme iz daljine"

Saved Memories

Udruga umjetnika "Spark"

Moji videi na YouTube

GOOGLE+


NEMA ME NA FACEBOOKU!

NEMA ME NA TWITTERU!

NEMA ME NA LINKEDINU!



EVO ME MALO I OVDJE

 

Hrvatski glas Berlin


Na stranicama
"Pjesnici Ane Horvat"

knjižica ljubavne poezije
"Vrijeme kopčanja"



Ivica Smolec, 'Vrijeme kopčanja' - 'Pjesnici Ane Horvat'



RAZNE ČVRČKICE

 

Ispravan CSS prema W3C smjernicama!


 

StatCounter

 


 

Natalija Cajić
U Novom Sadu živi Natalija Cajić, mlada žena toplog srca. Profesorica komparativne književnosti, v. d. glavne i odgovorne urednice TV Novosadska. Sa svojom bakom je još kao dijete slušala i zavoljela Terezu Kesoviju i njezine pjesme. Njen je san bio da jednom prisustvuje Terezinom koncertu. Došao je rat, prošao je rat – prilika se nije pojavila. Djevojčica je u međuvremenu odrasla, diplomirala komparativnu književnost, postala profesorica, zaposlila se na Radio-televiziji Vojvodine (nekadašnja TV Novi Sad) kao novinarka...

Ljubav prema Terezi je ostala. Zato je Natka napisala priču u kojoj se poistovjećuje s glavnom junakinjom, djevojčicom Talijom koja sanja Terezin koncert.

Priča je i diskretni protest protiv rata, puna je antiratnih elemenata i tuge zbog razdvajanja ljudi.


Želja da prisustvuje Terezinom koncertu joj se ostvarila tek 2009. godine, na Bledu. Upoznala je Terezu i osobno. Nakon toga, Tereza ju je pozvala na svoj koncert u Zagreb. U prepunoj koncertnoj dvorani "Lisinski" pozvala ju je na pozornicu, predstavila zagrebačkoj publici i izljubila.

Uskoro je Tereza, na Natkinu molbu, održala koncert u Novom Sadu i, dan nakon toga, u Beogradu, u dvoranama prepunim obožavatelja.

Svojom "Pričom za Terezu", ova dobra i draga duša, nominalno novosadska a zapravo univerzalna, svjetska, spaja ljude u ljubavi.



Iz časopisa br. 15. Udruge umjetnika "Spark" iz Velike Gorice, ožujka 2008. godine:


Sanjala sam Zagreb


Proleće je.

I opet cveće šareni i miriše. Budi se priroda i sve se nekako razmaštava i postaje veselije. U Novom Sadu je žagor reke, dečje graje i behara obojio grad. Da li je tako i u Zagrebu?

Budim se. A bude se i snovi. Stari,nedosanjani. Na jastuku tragovi sna i medvedić, baš onaj koji čuva tajne. Nikada me ne pitajte zašto gledam u daljinu i nikada me ne budite ako vidite da čvrsto stežem nevidljivu zvezdu u rukama. Jer, proleće je, trebalo bi poći u Zagreb!

I tako je došlo već ko zna koje proleće po redu! Lepo,bajkovito,drago... Da li je tako i u Velikoj Gorici?

Sanjala sam Zagreb. Putevi sigurni i tako dobro popločeni nadom da se do tamo tako brzo stiže.

"Izvinite, koliko dugo se putuje do Zagreba i vodi li ovaj put tamo?" Koliko sam samo često to pitala ljude! "Tamo mi je ona i njene pesme. Tamo su mi oni. I tamo mi je jedan cvet. Iz sna. Iz detinjstva. Mladosti. I beli anđelčić, gospodine! Čujete li me, putevi krivudaju i znam da je ovo san, ali ipak... Pričajte nešto. Kažu da u Zagrebu postoji fontanica u koju ubace novčić svi oni koji ponovo žele da dođu u taj grad. Da li je to istina, gospodine?" E, baš na tom mestu, jednog dana, čekaće me oni.

Proleće je. Čitam pismo iz Zagreba.

U stari kofer i ovog jutra ubaciću nekoliko sitnih cvetića belog i rozog zumbula. I plavog i žutog, naravno. Latice tog cveća ne venu. Ostaju večno, da mirišu i čuvaju priču o ljudima. O strašnim protivnicima rata. O meni i vama i njoj. O pesmama uz koje se tako lepo sanja i živi i veruje u svetliju budućnost. Ja znam, ne mogu ljudi da ne osete miris tog cveća. Mislite li da ga ona nikada nije osetila dok je pevala, negde daleko od mog grada? Varate se, gospodine. Znala je ona... Znala je ona da postoje ruže koje su cvetale samo za nju. I tada. Znala je ona...

Ma, ne plačem ja, to je od ove ljubičaste kiše, i ona je deo moje priče.

A sve je više puteva kojima bi trebalo poći i kojima prolazim. I sve je više priča koje pišem. Ali noćas sam sanjala Zagreb. Proleće je, trebalo bi poći tamo!

Poznat grad i poznati bulevari. Fontana i dragi ljudi. "Lisinski"! Kad god bih tamo, onako u snu, svratila, jedan čovek bi mi rekao: "Koncert je završen i svi su otišli." Pa hoću li ja jednom stići na vreme?! Poznati likovi. A čudno mi je, nema loših sećanja. Ni suza. Vidim roze ruže, na njima beli anđelčić. Prilazim mu i pitam ga: "Pa dobro, ko si ti i gde si bio svih ovih godina?!"

"Pa dobro, gde ste vi? Znam ja vas, videla sam vas jednom, ne znam gde. Da, setila sam se, vi ste iz mojih priča. Onih o ljudima i miru. Sretala sam ja vas. Zajedno sa svim dobrim ljudima na svetu. Pisali smo zajedno i molili smo se zajedno. Za mir! Nisu nas čule usijane glave! Ali mi smo pisali, nemoćno i tužno. Pa znam ja vas, sretali smo se u mojim snovima! Setila sam se! Znam ja i ovo mesto. I rozu oazu u kojoj je sve vreme živeo beli anđelčić. Pozdravili su vas, svi ti dobri ljudi. Tako je to u životu, dobri ljudi pozdravljaju jedni druge. Pronađu se nekako. Šta će? Znam ja ovaj grad. Sanjala sam ga. Ne znate vi, možda. Tako često sam sanjala Zagreb!"
..........

Natalija Cajić



Svi dobri ljudi su na istoj strani

Dio intervjua emitiranog na prvom programu RTV (Radio-televizija Vojvodine),u emisiji "Naši stranci", u ljetu 2009. godine. Ovdje Natka spominje i mene, u lijepom kontekstu. Hvala joj!



Na početak stranice



Od 13. 10. 2012.   ▬   © Ivica Smolec   ▬   Zadnje uređivanje stranice 07. 2017.